Measure how fast your brain responds to visual stimuli.
Када на екрану бљесне зелено, чини се да је ваша реакција тренутна. У стварности се у тим деловима секунде одвија дуг ланац догађаја: светлост пада на мрежњачу, претвара се у нервне импулсе, они пролазе кроз видни живац до потиљачне коре, одатле сигнал иде до подручја која доносе одлуке, и тек потом до моторне коре која управља прстом.
Свака карика тог ланца додаје своје милисекунде. Управо зато просечно време просте визуелне реакције код одраслих износи око 250 милисекунди, док је реакција на звук приметно бржа — око 170 милисекунди, јер је слушни пут краћи.
Чак и у оквиру једног теста ваше рунде ће се разликовати за десетине милисекунди. То није грешка мерења, већ стварно својство нервног система: ниво пажње се непрестано мења микроталасима. Зато тест има пет рунди, а не једну — усредњавање уклања случајне скокове.
Брзина реакције достиже врхунац отприлике између деветнаесте и двадесет четврте године и потом полако опада — оквирно два до три одсто по деценији. Недостатак сна погађа реакцију јаче него што већина људи претпоставља: једна ноћ без сна успорава је приближно колико и умерена доза алкохола. Кофеин даје мали, али мерљив добитак.
Професионални играчи стоног тениса, мачеваоци и киберспортисти редовно постижу резултате у распону 180–220 милисекунди. Део те предности је урођен, али знатан удео долази од тренинга: искусан спортиста не реагује толико брже колико раније предвиђа шта ће се догодити.
Ваш резултат садржи и кашњење опреме. Учестаност освежавања екрана додаје између осам и шеснаест милисекунди, USB тастатура још неколико, бежични миш нешто више. То значи да је права биолошка реакција мало бржа од приказаног броја, али за поређење међу људима то није важно све док се сви мере једнако.